EMOCIONALNI PRISTUP u savetovanju i psihoterapiji

OSEĆAJ VAŽNIJI OD TEHNIKE

2012-02-08T05:26:00.000-08:00

Sinoć je bila radionica iz Integrativnog emocionalnog metoda i u praktičnom delu smo imali zanimljivu situaciju: edukantkinja u ulozi "klijentice" je u jednom trenutku svoje priče izrazila bojazan da jednoga dana kada dođe to vreme, neće umeti da bude dobra majka. Druga edukantkinja, koja ima decu, je intervenisala u ulozi "terapeuta", sedeći na rastojanju od "klijentice" od oko metar i po - dva: "Ne brini, tako sam i ja mislila, ali kad dobiješ dete, znaćeš šta treba da radiš!" Izgovorila je to onako kako bi reagovala u svakodnevnom životu, u razgovoru sa nekom drugaricom, u pokušaju da je rastereti brige.
          U ulozi edukatora, rekao sam da ta intervencija ne bi bila u skladu sa ovim pristupom, jer bi zaustavila klijenticu u svom ispovedanju i istraživanju porekla svoje bojazni, zaustavila bi je u izražavanju svojih osećanja. Bolje bi bilo reći klijentici: "Primećujem da Vas takva misao opterećuje i da Ste zabrinuti zbog toga... Gde Vas dalje vodi taj tok misli i to osećanje?..." Ostali edukanti su klimali glavom, jer su prepoznali taj naš način razmišljanja u ulozi terapeuta i osećali da je moja predložena intervencija na toj liniji.
          Ali, meni je došla nova slika: Zamislio sam tu istu rečenicu edukantkinje u ulozi terapeuta izgovorenu na drugačiji način, podržanu drugačijim neverbalnim govorom, i osetio sam da bi takva intervencija, ne samo bila moguća, već i sjajna. Naime, zamislio sam da (Emocionalna) terapeutica malo zastane, toplo pogleda klijenticu (sa kojom već duže radi), približi joj se, dodirne je po ruci i kaže joj meko: "Draga moja, ne brini, bićeš ti dobra majka..." Postoji značajna verovatnoća da bi ovakav gest terepeutice dirnuo dušu klijentice i izazvao zdrave suze i pokrenuo isceliteljski proces, što je i cilj Emocionalnog metoda. U ovom slučaju, terapeut ne bi išao na reflektovanje i podsticanje procesa samoistraživanja kao u intervenciji koju sam ja prvo predložio, već bi išao na pokretanje osećanja u klijentici, što je zapravo emocionalna intervencija "par excelance".
        I evo, sada, imamo dve slične intervencije, ali urađene na drugačiji način, zbog čega one mogu dati vrlo drugačije rezultate. Laička intervencija tipa "Nemoj tako osećati, nemoj brinuti, biće to ok", koja, uglavnom nema mesta u psihološkoj pomoći, odjednom, urađena na malo drugačiji način, u jednoj drugačijoj varijanti, sa mnogo više topline i osećaja uspeva da pokrene dirljiva osećanja, što puno primera iz prakse i porvrđuje.

LJUBAV I ISCELJUJUĆI PROCES

2011-12-27T04:15:00.000-08:00

Ljubav, verujem, ima svoju osnovu u ljubavi koju dete oseti u svom odnosu sa roditeljem (roditeljima). Doživljaj ljubavi koji ono ponese iz tog odnosa, uticaće mnogo na sve kasnije ljubavne odnose u njegovom/ njenom životu, uključujući i odnos prema ljubavnom partneru i svojoj deci. Verujem i da je u pravu Džin Lidlof (Jean Leadloff) kada kaže da deca imaju "urođena očekivanja", tj. ona očekuju da imaju određene doživljaje i da neke njihove osnovne potrebe budu zadovoljene. Slobodno tumačim ovu ideju i kažem da deca imaju urođeno očekivanje ljubavi koja im je potrebna da bi mogli da maksimalno ostvare svoje potencijale i budu zadovoljna ljudska bića. Džanov (Arthur Janov) je tvrdio i tvrdi da nezadovoljavanje dečijih emocionalnih potreba, tj. izostanak pokazivanja ljubavi, proizvodi bol (npr. imate majku koja vas stalno nešto grdi, a skoro nikad ne kaže da ste joj najvažniji na svetu) koji je toliko veliki da mi izgrađujemo vrlo jake i žilave odbrane od tog bola. Džanov, ali i Loven (Alexander Lowen) i drugi, dugo vremena su usmeravali svoje napore ka "razbijanju odbrana" (telesnih i psihičkih) da bi dospeli do tog bola. I što su odbrane i otpori bili žilaviji, oni su pojačavali napade na te odbrane, opravdavajući takvu agresivnu metodologiju prekom potrebom da se dospe do bola. Naravno da je korišćenje te grube metodologije bio jedan od glavnih razloga terapijskim neuspesima, koji su pravdani na različite druge načine. Inspirisan tom literaturom, i ja sam, tokom jednog perioda verovao da svaka povreda koju doživimo proizvodi jednu refleksnu odbrambenu agresivnu reakciju, koja se može potisnuti, ali se kad-tad mora u terapiji ispoljiti da bi bila neutralizovana. Odavno sam imao i uvid da "u stvari, nije potisnut bol, već ljubav", ali mi je bilo potrebno još nekoliko godina pre nego što sam shvatio da isceljujući proces ne trpi grubost. Ta spoznaja je postepeno sazrevala u meni i ona je odličan primer za to da je svakom uvidu potrebno neko vreme da bude "prorađivan". Uvid se javi, kao kada zasadimo seme nekog drveta, ali onda mora proći neko vreme pre nego što počnemo brati plodove sa tog drveta.

Kakav uticaj na praksu ima uvid da "isceljujući proces ne trpi grubost" i da je "zapravo potisnuta ljubav, ne bol"? Veliki! Usmeravanje klijenta ka bolnim i neprijatnim sećanjima gubi prioritet. Prioritet dobija usmeravanje klijenta na ono što je bilo dobro u porodici, u odnosu sa majkom, u odnosu sa ocem, bratom, sestrom. Osvešćivanje tog pozitivnog, dobrog, tih snaga koje je pokazao klijent i članovi njegove porodice, cela porodica... bolje je od toga krenuti. Krenuti od one osobe koja je klijentu bila najveći oslonac u detinjstvu, od najlepših uspomena. Naravno da klijenti imaju tendenciju da pričaju o bolnim stvarima, ali bitan je ugao iz koga ćemo prići tim bolnim sećanjima. Velika je razlika da li klijent prilazi svom sećanju da ga je majka stalno grdila iz ugla svog osećaja besa, njene krivice, svetske nepravde u životu, potrebe za osvetom, ili iz ugla tihe radosti postojanja, uvida da je život poklon, iz ugla svih dobrih stvari koje je dobio u porodici, podrške drugih članova porodice koju je imao, itd. Promena fokusa je ovde od ključnog značaja. Na primer, ima klijenata koji ne žele da govore o lošim postupcima svog pokojnog roditelja. Osećaju jak otpor da govore "loše" o svom roditelju koji je umro. Pogrešno je da terapeut insistira na tome i proizvodi situaciju u kojoj klijent razume da mu terapeut sugeriše da treba da "ogovara" svog pokojnog roditelja. Ne, takvoj terapijskoj sitaciji se može prići iz drugog ugla, sa drugim fokusom, a to je taj pozitivni fokus, fokus naših potreba i ljubavi, i terapeut može reći: "Odlično, pričajte mi o Vašem pokojnom ocu. Kakav je on bio? Šta ste kod njega voleli? Šta Vam je dao? Po čemu ćete ga pamtiti? Na koji način Vam on danas nedostaje?"

Fokusiranjem na ono dobro, na lepa sećanja, na dečije potrebe, na ljubav, umesto na neprijatna sećanja, bol, sukobe, itd, mi postepeno pomažemo klijentu da iskoristi sve dobro i pozitivno da se uzdigne iznad bolnih postupaka svojih bližnjih, da sakupi svu svoju ljubav i njome obuhvati svaki svoj duševni bol i istopi ga u njoj.

DEČIJA POTREBA IZRAŽENA STIHOVIMA

2011-11-09T05:57:00.000-08:00

Neki klijenti dobiju inspiraciju da svoje uvide i osećanja pokrenuta ili razrešenja tokom terapije izraze stihovima. Evo primera, gde klijentica M.S. izražava nostalgiju prema danima porodičnih letnjih odmora, kada je njen otac bio drugačiji, tj. bio onakav kakav je njoj trebalo da bude, za razliku od onog kakav je bio kod kuće.

Ta divna leta kad bile smo deca

Bezbrižnost detinjstva na grčkim morima

Sve što poželiš od rođenog oca

Maštaš danima i preživljavaš u snovima

Nisu to samo pesak i voda

Lov na školjke što bisere čuvaju
Nije to ni skakanje sa stena
Jurišanje za talasima dok vetrovi duvaju

Daleko od kuće, daleko od posla
Strogi otac postaje tata
Kaiš zamenio gumenim čamcem
I zajedno sa nama talase hvata

Vodio nas gde hoćemo

Ispunjavao nam želje

Pretvara te letnje dane

U radost i veselje

Tih dvadeset dana bilo je kao u snu

Kad otac je tata a sestra je drug

Taj čežnjivi san ja još uvek sanjam

Nestvarno lep i začaran krug.

U sledećim stihovima, ona se osvrće na svoj odnos sa majkom, kojoj je često govorila da žali dan kada ju je rodila i da zato ne slavi svoje rođendane.

Stavljam ključ u bravu svog detinjstva
Zatvaram vrata teška kao čelik
Sećanja bolna razorila mi život
Taj teret je za mene bio prevelik

Želim da konačno kažem mami:
"Volim taj dan kada si me rodila
Tog divnog julskog šestog dana
Ti si mene a ja mog sina na svet donela."

Neću više da spominjem detinjstvo
Ono je prošlo i nema ga više
Sada ga živi čedo moje milo
A njegov osmeh moje suze briše.

M.S. 19.okt. 2011.

ILUZIJA DA SE RODITELJI MOGU PROMENITI

2011-09-28T05:18:00.000-07:00

Ima klijenata koji, inspirisani terapijom, dobiju želju da kažu "neke stvari" svojim roditeljima, da pokrenu neke zajedničke teme iz prošlosti, da pokušaju da ubede roditelje da su grešili. Ovo može da bude i rezultat nesporazuma zbog korišćenja tehnike "direktnog obraćanja" u terapiji. Naime, ukoliko terapeut propusti da kaže klijentu da se "direktno obraćanje" koristi samo u seansi, klijent može doći u iskušenje da je koristi i u realnom odnosu sa roditeljima. Nikada klijentima ne preporučujemo da se van seanse obraćaju roditeljma sa ciljem razrešavanja njihovog dugogodišnjeg odnosa. To je vrlo rizično i vrlo verovatno osuđeno na neuspeh, ako ne i novi sukob sa roditeljima, što je neka vrsta retraumatizacije. Ideja da će vaši roditelji, sada kada ih suočite sa onim što ste shvatili u terapiji, konačno shvatiti da su grešili je iluzija. Uopšte, to hronično okrivljavanje roditelja za sva vaša nezadovoljstva nije zdrav duševni pokret i on znači da niste u potpunosti shvatili ideju pristupa usmerenih na osećanja, kao što je i emocionalni metod. Nije stvar u tome da ćete vi, sa dovoljno ubedljivim argumentima, konačno uveriti roditelje da su grešili i naterati ih da se pokaju, već je ideja da, tokom tretmana, osvestite svoje povrede i frustracije, i sve ono što niste dobili što vam je trebalo osetite i doživite kao gubitak. Ono loše što nam se dešavalo u prošlosti, bez obzira šta je to, može se razrešiti samo kao gubitak i nikako drugačije. To ću verovatno još puno puta ponavljati svojim edukantima i klijentima, jer je ta želja da ubedimo nekoga ko nas je povredio (a ponekad se radi o hroničnim uvredama, zanemarivanju i omalovažavanjima) da je kriv i da treba da ispašta zbog toga - jedna jaka alii nerealna želja, posebno kada se radi o bližnjima. Dinamika međusobnog povređivanja u porodici je složena i tu su članovi bili i u ulozi napadača i u ulozi žrtve, te tragedija nikada nije pojedinačna, već je tragedija uvek porodična, dotiče sve članove porodice, pa se čak proteže i transgeneracijski. Zato, u svakom zdravom katarzičkom, razrešavajućem doživljaju klijenta, ono kada se klijent dobro isplače i posle oseća sjajno, postoji osećaj da je nešto izgubio, nije imao, ali nema ničeg optužujućeg u tom doživljaju, ničeg što demonizuje druge članove porodice. Osećaj sopstvene, ali i opšte porodične tragedije prati svaki razrešavajući individualni doživljaj bola u terapiji.

FATALNI NESPORAZUM (između roditelja i dece)

2011-08-09T04:44:00.000-07:00

Svakodnevna praksa na govori: mnogi roditelji su nezadovoljni svojom decom. Takođe, mnoga deca su nezadovoljna svojim roditeljima. Sukob i nerazumevanje najčešće postaju očigledni u vreme adolescencije i protežu se godinama, sa manjim ili većim posledicama po taj odnos, do toga da se odnos ponekad završi i tragično. Ko je u pravu? Da li je moguće da su neka deca jednostavno loša, nezahvalna, drska, agresivna? Ili je to samo njihova reakcija na ono što su doživeli od roditelja? Da li je moguće da neki roditelji jednostavno ne vole svoje dete? Ili je to iluzija? Da li je sve nesporazum? Kakav?

Naravno, nesporazum o kome govorimo – nesporazum između roditelja i dece – nije ona površna vrsta nesporazuma koji se može rešiti brzo i lako, jednim razgovorom. Nije to ono: “A, ti si to mislio? Ok, sad razumem, sve je u redu!” Reč je o onoj vrsti nesporazuma među ljudima – dakle, nisu to samo roditelji i deca – nesporazuma koji je dublje prirode, koji zadire u same temelje ličnosti, u neke vrlo bazična uverenja, stavove, načine opažanja drugog.

Da li je sukob prirodan i generisan?

Da li je moguće da je taj odnos po svojoj prirodi konfliktan? Ne verujem. To je slično kao kada bismo verovali i da je odnos između muškarca i žene (koji žive zajedno) po prirodi konfliktan zato što u brakovima ima puno svađa i nasilja. U stvari, sve se to može svesti na pitanje da li verujemo da je ljudsko biće po prirodi dobro (konstruktivno, saradljivo, dobronamerno, saosećajno) ili loše (jer uništava prirodu, ratuje, ruši, porobljava druge…). Budući da pripadam humanističkoj struji u psihologiji (čiji su system vrednosti i argumentacija poznati), verujem da su ljudska bića “po prirodi” dobra, da je odnos između muškarca i žene po prirodi komplementaran i skladan, i verujem da je i odnos između roditelja i deteta po prirodi harmoničan, saradljiv i lep . Možda bih se i ja sada mogao pridružiti svojim kolegama humanistima i dati svoj doprinos traženju dokaza za to, ali mislim da krunskih dokaza za i protiv nema. I danas postoji hrpa argumenata za i protiv nekih naših osnovnih stavova o životu i ljudskoj prirodi, ali mi i dalje ili verujemo u nešto ili ne.

Ono što kvari ljude, odnose između muškaraca i žena, odnose između roditelja i dece, to nije njihova sama priroda, već sve ono drugo što utiče na njih da se deformišu. To drugo, to su loši, neodgovarajući, ugrožavajući uslovi i okolnosti u kojima su se ljudi i njihovi odnosi razvijali, a onda – tu je izvor nesporazuma – prenošenje tih negativnih iskustava iz jednih odnosa na druge odnose. Ono što uporno održava nesporazum jeste nepristupačnost prvobitnih uzroka deformisanosti, to što su uzroci prvobitnog iskrivljenja bića ostali neosvešćeni. Ako je uzrok neke pojave nepoznat, onda postoji tendencija da poričemo postojanje bilo kakvog uzroka, tj. on kao i da ne postoji. Ta neistoričnost u bavljenju ljudima i ljudskim odnosima je opasna. Jednostavno, prošla iskustva i naša reakcija na prošla iskustva su uključeni u to kakvi smo mi sada i ako nešto želimo da promenimo u tome što je sada, mi se moramo pozabaviti onim što je bilo.

Ko je kriv? Ko je prvi počeo?

Kada je reč o konfliktnim odnosima između roditelja i dece, stvar je vrlo složena. Neadekvatni postupci roditelja vrlo brzo im se vraćaju u obliku neadekvatnih postupaka dece prema njima i deluje kao da imamo začarani krug. Da li se moramo opredeliti u vezi pitanja šta je starije: “kokoška ili jaje”? Kada na razvoj dece ne bi uticalo ništa drugo osim ponašanja roditelja, onda bih se opredelio za to da je starije ono kako se roditelj postavi prema detetu. Međutim, celu priču komplikuju uticaji na decu nezavisno od odnosa roditelja prema njima: genetika, epigenetika (aktivacija ili blokiranje gena zavisno od prenatalnog iskustva tokom devet meseci unutarmateričnog života), iskustvo bebe na rođenju, uticaj drugih osoba na dete od rođenja pa nadalje, traumatska iskustva, uticaj drugog roditelja, njihovog međusobnog odnosa, uticaj brata, sestre, itd. Sve su to vrlo značajni uticaji koji formiraju ličnost deteta, pa i njihov odnos prema roditeljima, nezavisno od odnosa roditelja prema njima.

Tako dobijamo jednu vrlo složenu, ne potpuno simetričnu situaciju, gde stoje roditelj i dete, jedno naspram drugog, dva bića sa svojim životnim istorijama, sa svojim uticajima koji su ih formirali, a samo jedan deo tih uticaja tiče se prethodnog odnosa roditelja prema detetu. Da bi se potpuno razumeli, oni moraju jedno drugom da predstave sve uticaje kojima su bili izloženi, od začeća do danas. Teorijski gledano, to je moguće, ali praktično – nije, te se onda samo možemo približavati idealu. Otud onaj večito aktuelni savet roditeljima i deci: “Trebalo bi da više pričate jedno sa drugim da biste se bolje razumeli!” Otud i ona ideja da kod sukoba, umesto tzv. “ti govora” treba koristiti “ja govor”, tj. umesto optuživanja “ti si takav i takav” treba uvek poći od svojih osećanja “kad to radiš, ja osećam to i to”. Nadam se da uspevam da preciznije artikulišem ono što mnogi psihološki pomagači intuitivno osećaju: razgovori sa ciljem međusobnog boljeg razumevanja između bližnjih nemaju alternativu. Slažem se sa tim.

Konkretan primer

Ali, da pokušamo da budemo konkretniji. Na primer, majka grdi ćerku jer joj je soba često nesređena. Ćerka to naziva “zvocanjem”. Izbija sukob u kome majka besni što je ćerka “ne poštuje”, a ćerka besni što majka ne poštuje njen način života. Ovakav sukob ostaje na površini stvari i zato može da traje vrlo dugo, bez povoljnog epiloga.

Mnogo toga ostaje tu neizrečeno, nepokazano, neiznešeno. Majka propušta da pokaže svoju ljubav prema ćerki i zabrinutost zbog njenog stila života. Ćerka izostavlja da se poveri majci zbog svojih ljubavnih problema. Majka ne govori o svojoj opterećenosti na poslu i nejasnom nalazu na mamografiji. Ćerki ne pada na pamet da zagrli majku jer je ona njoj ipak najbliža. Majka je prilično zaboravila svoje sukobe sa mužem pre nego što je on poginuo, a ima i osećaj krivice zbog toga. Ćerka je zaboravila kada joj se jedna drugarica podsmevala što se toliko boji majke i uvek mora da je sluša. Majka zaboravlja koliko se borila da ostane u drugom stanju i dobije dete – ćerku sa kojom se sada svađa. Ćerka ćuti o svojoj potrebi da joj majka priča o “ženskim stvarima”, a to joj toliko treba. Majka je negde duboko potisnula svoju potrebu da njena majka sa njom priča o “ženskim stvarima”. Ćerka se odavno otuđila od svog osećanja da joj je majka mnogo nedostajla kada je dve godine radila u inostranstvu. Majka se boji da ćerki prizna koliko je patila dok je bila odvojena od nje. Ćerka je duboko potisnula u sebi smrt oca kada je imala 5 godina i neprestano se bori sa tim bolnim osećanjem. Majka iz ponosa nikada nije pričala ćerki u kolikom sirimaštvu je živela kao mala i o svojoj ranoj odluci da u životu stvori više nego njeni roditelji. Ćerka je potpuno zaboravila da je na rođenju osetila da je izgubila kontakt i saradnju sa majkom i da je morala da se sama bori za život. Majka nikada nije rekla ćerki da je na porođaju tražila da joj daju potpunu anesteziju (zbog čega je nije više mogla da sarađuje sa ćerkom na rođenju). Ćerka je potpuno nesvesna osećaja neodređenog straha dok je bila u utrobi majke. Majka nikada nije rekla ćerki koliko se svađala sa njenim ocem tokom trudnoće.

To su dve životne istorije, koje ostaju potpuno neizrečene, neosvešćene i neprepoznate, a bremenite su uzrocima i razlozima zbog kojih su obe danas nervozne. Bez osvetljavanja tih uticaja, sukob roditelja i deteta ostaje na površini i nerešiv je. Majka i ćerka nemaju način da jedna drugu razumeju, osim da jedna drugoj ispričaju svoju životnu priču. Donekle, njih dve to mogu uraditi same, bez pomoći pomagača, ali uglavnom je ta pomoć nezaobilazna i ključna. U individualnim i zajedničkim seansama, ova majka i ćerka mogu doći do mnogih odgovora u vezi svog odnosa i samih sebe i to je jedini način da upoznaju svoj odnos, jedna drugu konačno razumeju i reše taj fatalni nesporazum.

MOJE DETE NIJE DOBRO, POMOZITE MI DA GA POPRAVIMO!

2011-08-02T23:15:00.000-07:00

Često nam se javljaju roditelji za pomoć, žaleći se na svoju decu, najčešće adolescente, da ih ne slušaju, da su drski, da ne uče školu, da se druže sa sumnjivim vršnjacima, da izbegavaju obaveze, čak i da su napustili školu i zatvorili se u sebe. Vodili su dete i kod školskog psihologa, pedagoga, išli u ustanove za mentalno zdravlje, u centar za socijalni rad, išli privatno, ali ništa nije pomoglo.

Ono što roditelji žele da nam kažu to je da su oni zabrinuti za dalji razvoj svog deteta i da, evo, sve čine kako bi svoje dete izveli na pravi put, međutim, stručne službe su nemoćne, a njihovo dete im sve više zagorčava život i gazi njihov trud.

Neizrečena poruka tih roditelja je, pak, da su oni bolji od svoje dece. Čak i kad im skrenemo pažnju da u njihovoj priči nisu dovoljno samokritični, da ne čujemo da su zbunjeni rezultatom svog roditeljstva, da ne čujemo da su tužni što su došli u ovu situaciju, oni tu našu tvrdnju najpre negiraju, a onda nastavljaju da ponavljaju samo novu varijaciju na istu temu: ja sam u redu, moje dete nije, očekujem da mi pomognete da ga popravim.

E, to je pravi problem i to je dublji razlog neposlušnosti dece: to što roditelji tokom gajenja deteta nisu gajili dijalog sa detetom, što nisu izražavali svoje dileme oko vaspitnih postupaka, što se nisu iskreno preispitivali, što nisu umeli da priznaju da su pogrešili, što nisu umeli da se izvine zbog toga, što nisu, zajedno sa detetom, timski, rešavali probleme odrastanja, što nisu otvorili svoju dušu pred detetom u vezi svoje roditeljske uloge. To skrivanje od deteta, najpre ljubavi prema njemu („da se ne bi pokvarilo“), a zatim i naših unutrašnjih ljudskih i roditeljskih previranja, nedostatak samokritičnosti, odsustvo pravog dijaloga sa detetom, to su i pravi uzroci kasnijeg gubitka kontakta sa detetom, uzajamnog nerazumevanja i daljih sukoba.

Roditelj ne sme da podrazumeva da je bolji od svog deteta. To je loš stav i loša pozicija za promenu deteta. Ako je moje dete loše, mora da sam ja lošiji od njega, hajde da zajedno postanemo bolji. To bi trebalo da roditelji sebi kažu kada se nađu u takvoj situaciji. Oni koji su neprestano imali na umu tokom roditeljstva, mislim da nisu ni došli do problema opisanog na početku. Stav da mora da sam ja, kao roditelj, doprineo da se moje dete ponaša loše omogućava otvorene i iskrene razgovore o problemu, omogućava pravu saradnju sa stručnjakom, a ne traženje od stručnjaka da podrži roditelja koji je došao da se žali. Takav stav omogućava da se i roditelj menja, a bez promene roditelja ne može doći ni do prave promene kod deteta.

PREPRIČAVANJE DOGAĐAJA ILI IZRAŽAVANJE SEBE

2011-06-03T06:18:00.000-07:00

Primećujem bar dva bitno različita načina na koji klijenti koriste seansu. Kada klijent prepičava ono što mu se desilo (tok ljubavne veze, odnose u porodici, na poslu...) on je manje u dodiru sa svojim osećanjima. Tada klijenta vode neki nesvesni površni motivi, kao što je na primer motiv da terapeutu prenese informacije, ili na primer nesvesni motiv da ispriča neku priču sa ciljem da njome ostavi neki utisak na terapeuta. Tada primećujete da klijent(ica) priča radi priče, da se tom pričom o događaju ništa ne razrešava i ništa ne otkriva. Klijent priča po nekoj inerciji, kao što nešto priča i drugim ljudima. Kod nekih klijenata takav način pričanja može da potraje i više seansi i mislim da postoji trenutak kada moramo intervenisati.
       Podsećamo klijenta na naša uputstva na početku tretmana: Pričajte na takav način da vam sa svakom rečenicom, sa svakom rečju koju izgovorite bude lakše, izražavajte sebe, svaku misao, svako osećanje koje vam se pojavi. Pričajte sa osećajem i osećanjem, ne samo u vezi ranijih događaja, već i u vezi onoga što mislite i osećate u terapijskoj situaciji, u vezi ovoga što zajedno radimo, u vezi mene kao vašeg pomagača. Postoji više slojeva onoga što mi svakog trenutka mislimo i osećamo. Pokušajte da uhvatite vašu trenutno najvažniju i prvu misao, jer ako nju previdite, ona postaje teret kada hoćete da uđete dublje u sebe. Ako prepoznate tu prvu misao, onu koja je na vrhu, koja je u tom trenutku najrelevantnija i najrealnija, onda vam se automatski otvaraju vrata ka sledećoj misli i osećanju koji su na redu.
        Ako uspete u tome, onda ste na najboljem putu da osetite sve čari psihološke pomoći, savetovanja i psihoterapije. Onda vam se otvara jedan potpuno novi prostor i vi vidite da tu nema granica u smislu upoznavanja sebe, otkrivanja sebe, razrešavanje čvorova koji su vas dugo mučili i ličnom razvoju.
        Dakle, postoji ključna i presudna razlika između "pričanja o" događajima iz života i izražavanju svake misli i osećanja odmah, sada, tu, direktno terapeutu. Postoji govor koji prikriva osećanja i naše pravo ja i govor kojim otkrivamo sebe i spoznajemo naše pravo ja.

ŠTA JE ZAJEDNIČKO RAZLIČITIM KLIJENTIMA?

2011-04-21T06:25:00.000-07:00

Primećujem velike razlike u načinu na koji ljudi pristupaju svojoj životnoj priči i priči o svojim problemima. Po tome je svako od nas jedinstven. Neki se zbune, blokiraju i samo gledaju u mene, čekajući nešto, neku mudrost, neku moju priču, neki savet. Neki kreću oprezno, nepoverljivo, bojažljivo. Neki odmah počnu da plaču, rasterete se na početku, a zatim u sledećih par seansi prilično intelektualni i neemotivni. Neki klijenti se najpre izvinjavaju što su zaplakali, ali ubrzo shvataju da im je ovo dobra prilika da izbace što više toga iz sebe i postepeno uče kako da dožive svoja osećanja, i sve češće plaču. Ali, ima nečeg što se ponavlja: klijenti se ustručavaju da zaplaču glasno. Pustiti glas za vreme plakanja, glasno plakati, zaridati, e to je svim klijentima (ima izuzetaka) problem. To je ta granica koja odvaja malo emotivno rasterećenje od emotivne psihoterapije. Zašto? Zato što, možemo imati različite teorije o tome, glasno plakanje otvara neke brave i kapije u nama koje tiho plakanje ne može. Glasno plakanje vas vodi do samog izvora bola, autoputem sa nekoliko traka, dok je tiho plakanje staza ili makadamski put kojim ne možete dugo ići, od koga se umorite i odustanete od svog cilja. U stvari, telo odustaje od svog cilja, ako ne može da plače bez zadrške. Telo zaustavlja plakanje ako ono nije potpuno, neinhibirano, slobodno, glasno. Postoji tu neki princip „sve ili ništa“ kada je plakanje u pitanju: ili ćete obuzdati svoj plač, prigušiti suze, zaboleće vas glava i loše ćete se osećati, ili ćete se isplakati „do kostiju“ i dopreti do srži svog bola, do nekih važnih sećanja, osećanja i uvida.

Mnogi klijenti previše pričaju, kao da pričom teraju osećanja od sebe, kao da pričom preleću preko osećanja, ne obraćajući pažnju na njih, ne primećujući ih, baš kao što su uvek to radili. U Emocionalnom pristupu su osećanja od ključnog značaja i zato ćemo takve klijente morati da zaustavimo...

„Stanite, mislim da preskačete neka osećanja dok tako pričate. Hajde da vidimo koja su to osećanja.“

Ispod priče većine ljudi, postoji jedna „podzemna reka osećanja“ koju može da vidi i čuje samo dobro uvežbani terapeut. Taj skriveni emocionalni tok je nama bitan, ne bujica reči na površini, koja je samo maska. Svaka opširna priča klijenta se obično svodi na par reči ili kratkih potresnih rečenica, kao što su: „U stvari, ja sam nesrećna!“, „Trebalo mi je da me samo zagrliš, tata!“, „Mnogo si mi nedostajala, mama!“, itd. Podzemni emotivni tok ima veze sa različitim osećanjima koja su kod klijenta bila pokretana tokom niza godina, ali nikada nisu doživljena. Zašto nisu doživljena? Ne zato, kao što misli Džanov, što su bila „prejaka“ za dete, već zato što su proizvedena u jednoj nebezbednoj životnoj situaciji, kada je osoba koja treba da sluša njegove muke (roditelj), istovremeno i osoba koja mu nanosi bol. To je bila situacija gde je trebalo „spašavati živu glavu“, a ne doživljavati osećanja. Jedna od ključnih stvari koje mislim da Džanov nikada nije uspeo da primeti (ni on ne može sve) jeste da bol koji deca osećaju u originalnoj situaciji u stvari nije taj bol koji se podstiče u terapiji. Ono prvo je zatvarajući bol, i ne bi bilo koristi da ga je dete nastavilo da doživljava, a u terapiji se ohrabruje otvarajući bol, koji je zapravo jedna naknadna reakcija na ono kroz šta smo prošli kada smo „izvukli živu glavu“. Bol u terapiji je bolan ali je istovremeno i rasterećujući i prijatan, dok je bol u originalnoj traumatskoj situaciji samo bolan i neprijatan. Ne znam zašto Džanov nikada nije napravio očiglednu razliku između onih trenutaka kada se spašavamo od izvora bola, bežimo ili se borimo (fight or flight), koji ja nazivam modusom preživljavanja i trenutaka kada svatamo da je ugroženost u realnosti prošla i sada se suočavamo sa epilogom traume, koji može biti pozitivan ili negativan (ili smo pobedili i zaustavili izvor bola, ili smo izgubili i suočavamo se sa gubitkom), što ja nazivam modusom oporavka. To su dva suštinski različita modusa, dve suštinski različite situacije, zbog čega je doživljavanje osećanja u tim situacijma bitno različito i ima različite efekte. Konkretno, kada neko plače jer mu majku odvode u bolnicu, to plakanje nema razrešavajući efekat, mada mu se ne može poricati vrednost privremenog ventiliranja napetosti. Naravno da bi bilo još gore kada bi to dete ili odrasla osoba u toj situaciji potisnuli taj plač. Međutim, možemo mi plakati mnogo dok je neko naš bližnji u opasnosti, to plakanje nikada neće imati kvalitet prijatnog, rasterećujućeg, oslobađajućeg i „bezbolnog“. Crni oblak opasnosti i ugroženosti uvek će nam biti iznad glave i mi ćemo mnogo više biti angažovani oko pomoći toj bližnjoj osobi da ozdravi, nego što ćemo moći uopšte da plačemo. („Koliko je strašno moralo biti kad se ni plakati nije moglo? Duško Radović) Plakanje u terapiji ima kvalitet mirenja sa bolnom i definitivnom istinom, kvalitet prihvatanja naše bolne istine koju smo dugo odbijali da prihvatimo. Plakanje u terapiji jeste bolno, ali je istovremeno i vrlo oslobađajuće i razrešavajuće. Taj kvalitet nikada nema plakanje u trenucima dok trauma traje. Ne znam zašto ovo Džanov do danas nije uspeo da vidi, jer deluje prilično jednostavno. On se iz nekog razloga više usmerio na „intenzitet bola“ koji dečiji organizam ne može da podnese, a odrasli organizam može, iako i on dobro zna da ima dece koja uspeva da ima retroaktivne emotivne doživljaje (primale), čak i sam opisuje u knjizi „The feeling child“ (Dete koje oseća) kako je terapijski radio sa svojim sinom. Ali dobro, sve su ovo više teorijske razlike i finese, a ne stvar praktičnog rada sa osećanjima.

ČETVRTI RODITELJ

2011-03-19T13:32:00.000-07:00

Čitaoci koji nisu iz ove oblasti možda ne znaju da je knjigu "Treći roditelj" napisao prof. dr. Josip Berger početkom 80-tih, a naslov se odnosi na svakog psihoterapeuta. Naime, psihoterapeut je "treći roditelj" jer, posle uticaja koji su izvršili roditelji (obično dva roditelja) može da ima vrlo značajnu ulogu u formiranju ličnosti korisnika psihoterapije, klijenta.

Pokušaću sada da vam u sažetom obliku iznesem svoju ideju o četvrtom roditelju. Naime, terapeut je nesumnjivo potencijalno vrlo uticajna osoba za klijenta, ali su humanistički psiholozi najbolje opisali opasnost od preuveličavanja značaja terapeuta. Gledati u svog terapeuta kao autoriteta, slično kao što su klijenti nekada gledali svoje roditelje, učitelje, sveštenike, lekare i verovati da su ti ljudi važniji od njih samih, ili da oni mogu nešto uraditi i spasiti vas neke nevolje koja vas je snašla - u najčešće je pogrešno. Oslanjanje na autoritete više nego na sebe je, generalno govoreći, pogrešno. Zato su humanistički psiholozi i usvojili termin "klijent" umesto "pacijent" da bi istakli ravnopravnu ulogu klijenta i osnažili ga.

Prema tome, verovati da će vas psihoterapeut promeniti mimo vašeg učešća u tome, je pogrešno. Aktivna uloga klijenta je ključna. Ali ovo nije samo fraza - bukvalno je tako.

Ako izvršimo veliko sažimanje različitih uzroka neuroze i jedno uprošćavanje, ali pokušamo da ne ispustimo suštinu, možda bismo mogli da kažemo da neuroza nastaje kada roditelji ne pokazuju interesovanje za dete, ignorišu njegove emotivne potrebe, zahteve, poziv za bliskost, već ga još i povređuju, vređaju, odbacuju i sve to na veoma različite načine. Roditelj nekoga ko je postao neurotičan, kao da kaže:"Kao tvoj roditelj, tražim od tebe da radiš ono što ti kažem, da me slušaš. Ja moram puno da radim, nemam mnogo vremena za tebe. Neću ja tebe da slušam, nego ti mene. I ne mogu da se igram sa tobom, prerastao sam to. Imam mnogo svojih briga, tako da me nemoj opterećivati raznim svojim zahtevima. Nije potrebno da te grlim i ljubim jer se podrazumeva da te volim, osim toga, život je surov, bolje je da malo ogrubiš. Ako me, pak, ne slušaš, to me jako ljuti, mogu i da pobesnim, a onda moram i da te bijem, jer imam pravo na to, ja sam te rodio. Ili ćeš biti kakav ja želim da budeš, ili ću te prezreti!"

Ako je ovo bila neizrečena dugogodišnja roditeljska poruka, gotovo da nema deteta koje je nije "progutalo", tj. pounutrilo. Ključni momenti su oni kada dete negde duboko u sebi gubi kontakt, tj. prestaje da čuje svoj glas i oseća svoju pravu reakciju na takvu roditeljsku poruku. Drugim rečima, dete, pošto nema oslonac u sebi, nema moć kritičkog razmišljanja, prestaje da sluša svoj unutrašnji glas i prestaje da oseća svoju pravu reakciju na roditeljsku poruku, već poveruje u nju. Kada poveruje u takvu poruku, ono gubi kontakt sa sobom, sa svojim pravim osećajima i osećanjima, zaboravlja ih i počinje da prihvata poruku koja u stvari kaže da ono nije mnogo važno, da ono što ima da kaže nije mnogo bitno, da njegove potrebe i zahtevi nisu značajni, da ono nije mnogo interesantno, da zagrljaji i dodir nisu bitni, da drugi imaju pravo da viču na njega i da ga vređaju i da mogu čak i da ga biju, ako nije dobro.

Zato nema izlečenja dok god klijent, uz terapeutovu pomoć, ne uspe da se vrati nazad do svog pravog Ja, čuje svoj pravi glas i oseti svoja prava osećanja: "Ja se nisam rodio da bih nekog slušao. Mnogo mi je važno da ti (mama, tata) provodiš vreme sa mnom, da pričaš sa mnom, da se igraš sa mnom, da mi objašnjavaš svet. Zagrli me, ne mogu bez toga, budu blag prema meni, to mi je mnogo važno, budu strpljiv sa mnom. Mnogo mi je teško kada vičeš na mene i vređaš me, a svet mi se ruši kada me biješ. Molim te, voli me!"

Klijent u sebi mora postepeno izgraditi tu instancu "četvrtog roditelja", uz pomoć "trećeg roditelja" (terapeuta) i onda osetiti bol gubitka svega onoga što nije emotivno dobio. Zato u emocionalnom savetovanju veliki značaj pridajemo prepoznavanju i doživljavanju osećanja i neipunjenih emotivnih potreba. Pošto se radi o izgubljenoj ljubavi, plakanje je vrlo često i verovatno nezaobilazno u procesu isceljenja.

"Zauzetost" kao najraširenija odbrana

2011-01-19T05:13:00.000-08:00

Nesveno preduzima sve potrebne mere da uzrok simptoma ostane nepristupačan. Kada bi uzroci hroničnih psihičkih problema bili lako dostupni svesti, mi se ne bismo ni razboljevali. Na licu mesta bi trauma bila osvešćena, doživljena ili bar svesno upamćena i malo kasnije razrešena. Problem je u tome što mi nismo svesni prirode i intenziteta nekog ugrožavajućeg stimulusa, a deca još manje (uvrede, svađe roditelja, zanemarivanje, nepokazivanje ljubavi...). Tako, neurotična osoba (a svi smo manje-više to) je zapravo složeni sistem različitih odbrana, čime su mnogi kanali osećajnosti zatvoreni. Ali odbrane su ponekad neverovatno neupadljive, lukave i čvrste. To nisu samo: intelektualizacija, reaktivna formacija, sublimacija... Odbrane u utkane u naš svakodnevni život, u vrsti posla koji radimo, u načinu provođenja slobodnog vremena, u izboru patrnera, u hrani koju koristimo. Ali, najraširenija odbrana je "zauzetost". Mi smo stalo nečim zauzeti i nemamo vremena za sebe. Da bi se psiha okrenula ka svom isceljenju, ona mora da ima odmor od obaveza, poslova, zadataka... Velike promene u psihičkoj strukturi i organizaciji ličnosti nisu moguće bez dokolice, odmora, izolacije od svakodnevnih briga i obaveza. Zato je za neke bolesti neophodna "hospitalizacija", duže ležanje u bolnici, daleko od svakodnevnog konteksta poslova i odnosa. Zato ljudi odlaze na odmor, kako bi se "vratili sebi". I zato neki terapeuti (Džanov) od klijenata traže da uzmu odmor i nekoliko nedelja provedu daleko od svoje porodice, briga, obaveza i drugih aktivnosti koje ih udaljavaju od svojih misli i osećanja. Stvarno ima klijenata kojima je ovo neophodno da bi probili svoje odbrane. Može psihoterapija da se radi i tako što klijent odradi seansu, a zatim se vraća kući, a sutra opet na posao. Ali, tada se napreduje sporije, a u nekim slučajevima i presporo. Moje iskustvo potvrđuje ovu pojavu: što klijent ima manje obaveza i briga kod kuće i na poslu, brže napreduje. Oni koji su na nekoj vrsti odmora, najbrže napreduju. Pogotovu, ako su doživeli neki nedavni gubitak. To im omogućava da brzo uđu u osećanja i zatim odu dalje i vide šta su još sve izgubili. Počinjem da verujem da je uzimanje odmora i izlazak iz svoje uobičajene socijalne sredine sine qua non (uslov bez koga se ne može) izvesti dublja promena u ličnosti. Jednostavno, da bi neko mogao dublje da pogleda u sebe i doživi svoje gubitke, on se mora, neko vreme, potpuno posvetiti tome i odmoriti se od "zauzetosti" svakodnevnog života. Svaki veliki poduhvat traži posebno posvećenje.

POTREBA ZA RAZUMEVANJEM

2010-11-17T23:38:00.000-08:00

Jedna klijentica mi je posebno pomogla da shvatim potrebu nekih klijenata da im, bar u jednoj fazi rada, ne treba ništa drugo nego da ih neko samo požljivo sluša i pokušava da razume. Naime, ona je uglavnom dobro koristila psihološku pomoć, pričala o svojim mukama i redovno dolazila, ali je počela sve više da radi nešto što sam ja mislio da nije dobro: ona je često pričala priče koje su, kako se meni činilo, imale za cilj da opravdaju nešto što je u nekoj situaciji uradila ili rekla. Moja logika je bila da nije dobro ako podržavam kod nje tendenciju uveravanja drugih (danas mene, sutra nekog drugog) da je ono što je u nekim prilikama radila ili govorila - bilo ispravno. Mislio sam, a i kroz komentare sugerisao - iz najbolje namere nekoga ko pomaže - da neće imati velike koristi od toga da stalno uverava druge u opravdanost i ispravnost svojih reči i postupaka. Bolje je da uči da veruje u sebe, a ne u mišljenja drugih ljudi.

Ona je dva-tri puta tokom više meseci progutala moja usmeravanja i prekidanja njenih priča, a onda mi je jednog dana prigovorila. Rekla je da su ti moji komentari loše delovali na nju, da se osetila prekinutom, neshvaćenom, izdanom. Nije mogla da veruje da neko, ko ju je tako dobro slušao i pomagao joj tokom više meseci, sada odjednom prekida njene priče i sugeriše joj nešto što je ona tumačila kao: eto, stvarno nema nikoga ko mene može da razume. Priznajem da mi je bilo nelagodno da to čujem, ali je njena primedba imala konstruktivni ton, tako da smo to uspeli da raščistimo do kraja seanse. Nesporazum je u tome što sam ja hteo da joj ubrzam terapijski proces i da je "naučim" nečemu (da treba da veruje u svoje motive, postupke i reči, a ne da se stalno oslanja na tuđe procene), međutim, to nije bila njena potreba. Njena potreba je bila da je neko pažljivo sluša, dugo i strpljivo (pošto ona za sebe kaže da je spora) i samo da razume to što mu ona priča. Ništa više od toga.

Tada sam se opet setio Rodžersa, jer je to bila još jedna potvrda vrednosti njegovog učenja. On je bio izraziti zagovornik nedirektivnosti i bezuslovnog prihvatanja klijentove priče, bez ikakvog pokušaja usmeravanja od strane pomagača.

Zanimljivo je kako je klijentica objasnila zašto je konačno odlučila da iznese svoju primedbu. Prvo, kaže da se osećala ojačanom posle nekoliko meseci našeg rada, tako da je sada mogla da uradi ono za šta nije imala hrabrosti ranije. Drugo, dobila je inspiraciju prethodne večeri na mojoj edukativnoj radionici "Veština empatijskog reflektovanja osećanja", kada sam pročitao jedan primer iz literature u kome je jedna terapeutica "skliznula" iz nedirektivnog u direktivni pristup sa jednim svojim klijentom, rukovodeći se takođe nekim principom u nedirektivnoj psihološkoj pomoći, ali ispuštajući iz vida neke druge principe u tom načinu rada.

KADA JE PSIHIJATAR PLAKAO

2010-09-13T01:51:00.000-07:00

U "Utisku nedelje" sinoć (12.9.2010), Emir Kusturica je ispričao da je jednom zbog jake depresije prekinuo snimanje svog filma "Otac na službenom putu"i posetio psihijatra u Sarajevu. Psihijatar ga je pitao čime se bavi, šta radi. Kada mu je Emir rekao da snima film o Golom otoku, psihijatar je počeo da rida i dobro se isplakao (što je voditeljici Olji Bećković zabavno i smešno). Kusturica kaže da je u tim trenucima bio veoma zbunjen i gledao da nekako pomogne psihijatru, dok je istovremeno je primetio kako se simptomi njegove "reaktivne depresije" gube. Psihijatar je objasno da je bio na Golom otoku i da su tamo doživeli jedno strašno slamanje volje, zbog čega je sada i plakao. Od tada su on i Emir prijatelji.

Ovo je zanimljiva priča koja govori više stvari. Najpre, na psihijatre ili psihologe se uvek gleda kao na neke bezosećajne robote, koji ne mogu da imaju ljudske reakcije. Drugo, ako je ta reakcija plač, onda je to ljudima vrlo zbunjujuće, pa i smešno, iako još uvek ne znamo zašto ta osoba plače. Treće, ako je neko veoma potišten, dovoljno je samo da vidi kako neko drugi slobodno plače pa da već od toga ima katarzični efekat. Četvrto, ono što takođe potvrđuje naše gledište, suze i plač najlakše se pokreću u dodiru sa nekom vrstom pažnje i ljubavi, jer "snimanje filma o Golom otoku" je psihijatru značilo jedno veliko i javno uvažavanje ogromne patnje koju je on sa ostalima tamo doživeo i neka vrsta rehabilitacije. Zato se te psihijatrove suze poletele skoro nevoljno.

Suština Emocionalnog metoda je upravo u tome da pomognemo klijentu da sa što više pažnje i ljubavi obuhvati svoje gubitke i bolove, doživi ih prvi put i zauvek izbaci iz svog sistema.

IZRAZITI ILI POTISNUTI OSEĆANJE?

2010-09-10T00:50:00.000-07:00

Izraziti ili potisnuti osećanje? - pitanje je sad. Pitanje za sva vremena, jer nema lakog odgovora. Da li se prepustiti ljutnji i besu koji osećamo prema nekome, ili ta osećanja ne pokazati? Da li da se rasplačemo kad nas nešto dirne, ili da „progutamo suze“ i delujemo „jako“? Da li da priznamo da se bojimo i pokažemo strah, ili da se ponašamo kao da se ne bojimo? Da li da skačemo od radosti koju osećamo, ili da budemo „kul“? Opšti odgovor na sva ova pitanje je: „Zavisi od sitacije, od konteksta.“ U jednoj socijalnoj situaciji, pokazati svoj bes biće pravi odgovor, a u drugoj ćete zbog takvog istog ispoljavanja besa posle gorko zažaliti („postupci svoji najlakše satru“). Ako se rasplačete zbog gubitka drage osobe, to je ok, ali ako se rasplačete jer ste na ispitu dobili 8 a ne 10, to nije pravi uzrok vašeg uznemirenja i suze vam u ovom slučaju neće pomoći da se bolje osećate, naprotiv. U tom slučaju, bolje je da vidite na šta vas je podsetio ovaj mali neuspeh i usmerite svoj bol na taj realni razlog, u sadašnjosti ili prošlosti. Isto je i sa strahom: ima situacija kada ga treba ignorisati i postupiti hrabro i odlučno, ali ima i situacija kada ga treba sebi priznati, uvažiti i ne srljati u opasnost. Naš opšti odgovor „Zavisi“ važi i za „pozitivno“ osećanje kao što je radost. Na primer, skakati od radosti pred matičarem, na venčanju, neće biti baš najadekvatnije „slobodno ispoljavanje osećanja“, ali ako sa svojom ekipom osvojite prvo mesto u nečemu, to isto ispoljavanje osećanja radosti biće potpuno adekvatno.

Adekvatnost u ispoljavanju osećanja je nešto što se razvija i uči od malena. To je složeno ponašanje izražavanja i obuzdavanja, fina igra puštanja i kočenja veoma zavisna od konkretnog socijalnog konteksta u kome se nalazimo. Ali šta ako se neko „zamrsio“ i jednostavno tokom života izgubio taj precizni osećaj koji nam govori kada je trenutak da osećanje pokažemo, a kada da ga sakrijemo. E, onda je to psihološki problem za koji je potrebna stručna pomoć. Emocionalno savetovanje pomaže i u ovom slučaju, pomaže klijentu da otkrije razlog i način na koji je izgubio taj fini osećaj primerenosti izražavanja ili obuzdavanja spoljašnjeg izražavanja osećanja.

(Ovaj tekst je u zanemarljivo drugačijoj verziji objavljen u Blicu, 31. avgusta 2010., na strani 18.)

MOGUĆNOSTI PSIHOLOŠKE SAMOPOMOĆI

2010-07-20T03:22:00.000-07:00

Možemo li sebi pružiti psihološku pomoć? U trenutnom nedostatku dobrog prijatelja ili psihologa, možemo li pribeći "uradi sam" taktici? Znamo da su poznati psihološki savetnici i psihoterapeuti "radili na sebi", vršili samoanalizu i samoterapiju. Zašto to ne bismo mogli i mi? Bar malo?
Tema je previše velika za ovu priliku, a i sve zavisi šta podrazumevamo pod "psihološkom pomoći". Proučavajući ovu oblast primetio sam da se ljudi menjaju uglavnom na tri načina: a) tako što odluče da uvežbavaju novu veštinu (npr. da budu odlučniji), b) tako što nešto uvide ("sad shvatam da sam nasilan zato što sam vaspitavan batinama", i c) tako što se suoče sa nekim bolnim osećanjem i isplaču ga ("priznajem, tužan sam i ona mi mnogo nedostaje"). Prema tome, to su uglavnom tri načina da i sebi pomognete: da sebe podržavate u nečemo što želite da postignete sa sobom, da povezujete delove svojih saznanja i otkrivate uzroke svojih postupaka i misli, ili da prepoznajete kada vam nadolaze neka bolna i dirljiva osećanja i da ih hrabro doživljavate, umesto da ih potiskujete.
Knjižare su pune knjiga koje pokrivaju pomenuti prvi pristup ("Kako pomoći sebi da...", "Moć podsvesti", "Kaluđer koji je prodao svoj ferari...", "Autosugestija", "Samohipnoza", itd.). Princip je isti: vežbate da pozitino mislite u smeru željenog ponašanja. U ovom pristupu nema hrabrog suočavanja sa svojim sećanjima i uspomenama, nema bola. Nije slučajno što iz ovog pristupa imate toliko puno literature, dok kada je reč o samopromeni uz pomoć uvida i doživljavanja bolnih osećanja, literature skoro da i nema. Verovatno je nekome i palo na pamet da napiše neku takvu knjigu, ali ti autori se ubrzo suočavaju sa svim teškoćama i moralnim dilemama pisanja instant priručnika te vrste. Jer, veoma je teško jedan vrlo intiman i dramatičan proces otkrivanja sebe, preispitivanja svog života i doživljavanja svojih bolnih istina spakovati u priručnik tipa "Budi sam svoj psiholog". Taj proces je isuviše ozbiljan, naporan, intiman, bolan i socijalan da bi se mogao napisati u obliku "uputstva za samostalnu upotrebu". Neuroza je rezultat određenih odnosa sa drugima (bižnjima), pa se i pomoć (ili izlečenje) takođe mora bazirati na realnom odnosu sa drugim (savetnikom ili terapeutom). S obzirom da je proces psihološke pomoći u samoj svojoj suštini socijalni događaj i da je potpuni laik u opasnosti da na putu "samopomoći" zaluta na hiljadu načina, ne možemo preporučiti psihološku samopomoć onima koji počinju. Iskusni psihološki klijenti su nešto drugo. Neophodno je određeno iskustvo u zajedničkom radu sa savetnikom ili terapeutom, pre nego što će klijent biti u mogućnosti da ponekad i bez fizičkog prisustva svog psihologa ima neke uvide ili sam prepozna i doživi neka svoja do tada nesvesna osećanja. Što više iskustva klijent ima u saradnji sa svojim savetnikom ili terapeutom, to postaje sve samostalniji u otkrivanju nesvesnih uzroka svojih problema i doživljavanju svojih do tada neprepoznatih osećanja! Ipak, potreba da nekome kažete šta osećate (a ne samom sebi) nikada potpuno ne prestaje. Valjda zato što smo i postali ljudi tako što smo pričali sa ljudima.

Emocionalni metod na Saboru psihologa 2010

2010-05-28T10:36:00.000-07:00

Predstavio sam Emocionalni metod na Okruglom stolu na Saboru psihologa na Zlatiboru, juče popodne. Objasnio sam da je reč o jednom integrativnom pristupu humanističke orijentacije, ali da su nama osećanja u fokusu pažnje. Neko je, zatim, postavio pitanje u vezi pomenutih osećanja: na koji način su osećanja važna u našem pristupu. Odlično pitanje, jer to je ključna razlika u odnosu na neke druge pristupe. Rakoh da su osećanja glavni organizator psihe, da se ceo naš duševni život okreće oko njih, i da se verovatno na kraju to može svesti na pitanje koliko smo zadovoljni sobom i svojim životom, da li se osećamo dobro ili loše. Naš cilj nisu "obezglavljena" osećanja, bez kognitivnog sadržaja. Naprotiv, cilj je da se svako osećanje stavi u svoj originalni kontekst i da se kao takvo prepozna i doživi. Svako osećanje koje se pojavljuje u klijentovoj priči rezultat je neke emotivno nerazrešene situacije u bližoj ili daljoj prošlosti i pokušaja organizma da to osećanje razreši i isceli se. Mi veoma poštujemo osećanja jer nam ona ukazuju na put do traume. Trauma se može sastojati, na primer, u tome što se neko osetio neshvaćenim na poslu, zbog čega je doživeo neku vrstu izolacije od strane kolega. Ali ako sa klijentom pažljivo pratimo još ranije poreklo tog osećanja, često dolazimo do detinjstva i odnosa sa najbližima: "Mama me nikada nije razumela, ja sam za nju ostala stranac... a i ona za mene!" Naravno, ovakve reči su vrlo dirljive i emotivne (otud naziv našeg metoda) i skoro uvek su praćene suzama i plačom. Dakle, naša mapa, naši orijentiri ka kojima vodimo klijentova osećanja, jesu dečije bazične emocionalne potrebe. Osećanja nas (tokom nedelja i meseci rada) najpre odvode do osnovne nezadovoljene potrebe, a zatim pomažemo klijentu da tu potrebu doživi. To "doživljavanje" potrebe je zapravo doživljavanje gubitka, tuga sa dubokim i nesuzdržanim plakanjem. Bitne su dve stvari: da dođemo do osnovne potrebe i da klijent potpuno, celim bićem, doživi to što ona nikada nije bila zadovoljena.

Da li je moguće da je teorijsko rešenje tako jednostvno: godinama smo zatvarali kanale svojih osećanja da bismo se zaštitili od različitih uskraćenja, povreda, sramota, križe savesti, itd., što je proizvelo napetost u našem organizmu koja se prazni kroz razne simptome, a isceljenje se sastoji u tome da tokom perioda od par godina postepeno učimo da doživljavamo da nedoživljena osećanja i tako se isceljujemo? Neka osećanja će se odnositi na povrede koje su drugi naneli nama, ali ne smemo negirati i osećanja koja se tiču povreda koje smo mi naneli drugima. Princip je isti i za jedna i druga osećanja: "spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi". Ja mislim da je teorijsko rešenje ovako jednostavno. Ali, težina ovog poduhvata je u veštini praktičnog ovladavanja ovim procesom, što traži upornost i vreme, kako od strane klijenata, a još više od strane savetnika i terapeuta da ovladaju ovom nesvakidašnjom veštinom.

ŠTA JE BOLJE: DA SEDIMO SA KLIJENTOM I PRIČAMO, ILI DA ON LEŽI?

2010-04-08T02:00:00.000-07:00

Život traži prilagođavanje novoj situaciji. Psihološka pomoć se mora prilagođavati konkretnom klijentu. Tako i položaj klijenta u odnosu na savetnika ili terapeuta tokom razgovora treba da se prilagođava potrebama trenutka tokom tretmana. Ovog puta imam u vidu dva moguća položaja: da klijent i savetnik sede jedan naspram drugog, i da klijent leži, a psihološki pomagač sedi pored njegove glave ili iza njega, van vidnog polja.

Oba položaja imaju prednosti i nedostatke. U knjizi "Ljubav i bol" pisao sam samo o prednostima ležećeg položaja i nedostacima sedećeg. Međutim, otkrivam da ima terapijskih situacija (naročito na početku tretmana) i klijenata kojima sedeći položaj više odgovara. Ne zato što taj položaj oni preferiraju (što je slučaj sa velikom većinom klijenata), već zato što i ja kao pomagač imam utisak da je za njih u tom trenutku taj položaj bolji. Zašto?

Najpre, sedeći položaj je za klijenta dobar prelaz iz neterapijskih situacija u terapijsku situaciju. Taj položaj im je poznat, dok je ležeći položaj za klijenta-početnika mnogo neobičniji, čini da se osećaju ugroženim i ranjivim. Neki imaju osećaj da su tako u podređenom položaju u odnosu na pomagača, što naravno može biti transferno osećanje, ali svaka velika novina zbunjuje i plaši novog klijenta i to se mora uvažiti.

Drugo, sedeći položaj omogućava bolji kontakt sa sada i ovde, a po mom mišljenju (naravno i mnogih drugih autora), u psihološkoj pomoći je dobro kretati od sada i ovde, pa onda uvežbavati odlaske u tamo i tada. Preskakanje "ovde-i-sada" tema, odnosa, misli, osećanja i skakanje odmah u neka sećanja, nije dobro. Neuroza ima svoju istoriju, tako da tretman mora ići u obrnutom smeru. U stvari, preskakanje onoga što klijent oseća sada i ovde prema pomagaču, ambijentu, situaciji u koju je došao, događaje tog dana, aktuelne događaje u svom životu, itd., je čista odbrana, odbrambeni mehanizam od pravog bola. Prošlost je sadržana u sadašnjosti i ako preskačemo sadašnjost, često preskačemo i neke važne aspekte prošlosti. Položaj licem u lice tera i klijenta i pomagača da krenu od sada i ovde i tako ne preskaču osnovnu realnost.

Treće, mnogi klijenti su se celog života osećali samim, usamljenim, napuštenim, odbačenim. Ležeći položaj ih ubacuje u tu njima poznatu situaciju, kada nije bilo nikoga da sa njima ljudski popriča, da osete da nisu sami, da osete nečiju podršku. Oni su u sedećem položaju aktivni učestnici dijaloga, dok kada leže, oni su posmatrani, ali isključeni iz pravog dijaloga. Pošto su u fokusu nečije pažnje, a većina njih nosi osećaj niže vrednosti i nesigurnosti, biti u nečijem fokusu je za njih previše opterećujuće. Jedan klijent mi je rekao da se oseća kao onaj žabac u crtanom filmu koji veselo peva i igra samo kad nije pod reflektorom. Kada se reflektor upali na njega, on se blokira. Nasuprot svemu tome, kada pomagač licem u lice priča sa klijentom, to klijenta bolje podseti na njegovu nezadovoljenu potrebu da ima nekog sa kim može ljudski da popriča, te se klijent time i lakše približi svom bolu. Figura pomagača tada zauzima prostor u kome je trebalo da bude roditelj i onda klijent ne mora da zamišlja kako je trebalo da izgleda razgovor sa osećajnim roditeljem, kad evo sada tu, pred njim, sedi neko ko hoće da sasluša. Tako pomagač i terapijski seting oživljavaju nezadovoljenu potrebu i dovode je pravo u "sada i ovde" iskustvo.

I, sada je samo malo potrebno da klijent iskoristi ovo podsećanje na nezadovoljenu potrebu i direktno doživi ono što mu je tada bilo potrebno. Tada se on spušta na nivo deteta kome treba da nekom otvori dušu i kaže šta mu treba (da priča sa roditeljem). Drugim rečima, kada klijent uz pomoć pomagača oživi svest o nezadovoljenoj potrebi, on počinje da žali za iskustvom koje je u njegovom razvoju izostalo (da roditelj ume da ga pažljivo sluša) i žali taj gubitak kao da se dešava sada i ovde. Aktivira se dečji mozak i proživljava traumu na tom nivou. Dete sada prvi put plače što nema nikog da ga sasluša.

Kada klijenta "ščepa" sećanje na nezadovoljenu potrebu, onda to postaje nevoljna reakcija na nedostatak ljubavi, razumevanja, koja može da postane burnija i bučnija i onda klijent može da legne da bi je potpunije doživeo. Iz istog razloga iz koga veliki bol ljude obori na pod.

Postoji još jedna skrivena opasnost od "skakanja" u ležeći položaj. Naime, za neke klijente, koji su čitali knjige o terapijskim metodama usmerenim na osećanja, ležeći položaj može da bude savršena odbrana od suočavanja sa svojim pravim bolom i bežanje u neku daleku prošlost gde se oni bave svojim traumama na neki svoj nerealni način. Rezultat je abreakcija, tj. nesvesna gluma bola, suptilna predstava za pomagača i samog sebe, sa ciljem da se demonstriranjem dramatične patnje dobija priznanje "naprednog klijenta".

LJUBAV, DUŠEVNI PROBLEMI I OSEĆANJA

2010-03-01T23:36:00.001-08:00

Dopustiću sebi jedno pojednostavljenje: duševni problemi su rezultat nedostatka ljubavi u ranom razvoju, a bog nam je dao osećanja da te duševne probleme razrešimo. (Ideja je inspirisana radovima Karla Rodžersa, Artura Džanova, Džona Bolbija, Džin Lidlof i drugih autora).
To je, dakle, glavna ideja, koju ću sada detaljnije obrazložiti. Pod duševnim problemima smatram sve ljudske tegobe "na nervnoj bazi", a one nastaju negativnim dejstvom okoline na ljudsku jedinku. Od začeća pa nadalje, štetno dejstvo okoline mogu biti: alkohol i nikotin u krvi trudne majke, pothranjenost i stres trudnice, traumatsko rođenje, nedojenje, zanemarivanje deteta, svađe u kući, odsustvo fizičkog kontakta sa detetom, prestrogost, batine, omalovažavanje deteta, vređanje deteta, surovo kažnjavanje, itd. Podsetimo se da tegobe "na nervnoj bazi" mogu biti kako psihičke (potištenost, bezvoljnost, anksioznost, fobije, neurotične misli...), tako i fizičke (psihosomatika: ekcemi, astma, čir, slaba otpornost organizma...).
Ovaj prvi deo moje teze je verovatno blizak i prihvatljiv većini onih koji čitaju ove redove. Drugi deo teze, pretpostavljam, manje je očigledan i nije opšte prihvaćen: to da je smisao doživljavanja osećanja - razrešavanje problema "na nervnoj bazi". Pa, da krenemo da ovo pokušamo objasniti.
Fetus, beba ili dete su ugroženi nekim od štetnih delovanja okoline. Oni reaguju na to i čine šta je u njihovoj moći da se oslobode ugroženosti. Kada im to pođe za rukom - odlično, to se kodira kao uspeh, i u njima se pojavljuje osećaj uspešnosti i optimizma. Međutim, kada nikako ne uspevaju da uklone štetno dejstvo okoline, organizam to registruje kao neuspeh, to je neka vrsta predaje, što stvara osećaj bespomoćnosti i uzaludnosti. Drugim rečima, neuspeh u ostvarivanju neke svoje potrebe - a naročito kada za nju prođe tzv. kritični period - kodira se kao gubitak. Ovo je dobra reč za taj osećaj jer mlada jedinka tu zaista nešto gubi. Gubi doživljaj zadovoljenja potrebe, gubi doživljaj uspešnosti, gubi elan, gubi optimizam, gubi deo osećajnosti prema svojim potrebama, gubi deo ljubavi.
Jedini način da se gubitak razreši jeste da se oseti, da se doživi, da se odžali. Deca posle 6-8 meseca života imaju suze i kada plaču zbog nečega, to je plač sa suzama. Pre toga, bebe nemaju suze, samo plaču glasno. Fetus ne može da pušta glas, njegova reakcija na bol je nema. Prema tome, "doživljavanje osećanja" je šire i od plakanja (sa suzama ili bez suza) i zato je to izraz koji za sada najbolje opisujuje taj psiho-fiziološki proces razrešavnja traumatskih doživaljaja (koji Džanov naziva "primal"), iako većini ljudi on malo znači.
Doživljavanje osećanja je jedinstveni psiho-fiziološki proces kojim se trauma razrešava, gubitak žali, nezadovoljena potreba doživljava. Uzećemo primer traume na uzrastu od 4 godine, kada devojčica gleda kako njen otac ljutito napušta stan i odvozi se kolima, bez reči. Ovde postoji više mogućnosti, koje se tiču prirode i jačine detetove reakcije na to što se dešava. Jedna, da devojčica sve ovo gleda u šoku, bez ispoljavanja ikakvog osećanja. Druga, da reaguje kratko i sa malo osećanja. Treća, da devojčica plače, trči za ocem, viče mu da se vrati, i ostaje uplakana na ulici dok gleda kako se on kolima odvozi. Što devojčica manje reaguje na traumu, to više bola ostaje u njoj, tj. trauma ostavlja jače posledice. Drugim rečima, ona je morala više da potisne svoju osećajnost, svoj bol i ljubav prema ocu koji odlazi. U trećoj navedenoj mogućnosti, devojčica deo svog bola ispoljava na licu mesta, reaguje na traumu i time ne zatvara svoju osećajnost potpuno. Naravno da je time doživela jedan deo tog osećanja, jedan deo tog bola i na taj način malo umanjila valencu potisnutog osećanja. Ipak, čak i u tom slučaju, trauma neće biti potpuno neutralisana. Jedan deo tog bola i neki aspekti te traume će ostati nesvesni i nedoživljeni. To je ono što se radi u emocionalnoj terapiji. Naime, zadatak emocionalnog savetnika je da pomogne klijentici da se priseti važnih uspomena u njenom detinjstvu, uspomena kao što je ova sa ocem. Tada joj se pomaže da se priseti osećanja koja je imala prema ocu i - posle nekog vremena - situacije kada je on otišao. Klijenticu bismo ohrabrivali da se priseti te situacije do detalja, da nam opisuje situaciju u sadašnjem vremenu (kao da se dešava ovde i sada) i da oseti osećanja koja joj se sada pojavljuju. Neka od tih osećanja će verovatno biti vrlo slična sa onima koje je tada delimično ispoljila, a sada će još tog istog osećanja doživeti. Međutim, mogu se sada pojaviti i nova nedoživljena osećanja: "Kaži mi nešto, zašto ćutiš, odgovori mi!" Ili: "Zar se nećeš okrenuti bar jednom, zar ti tako malo značim!" Ili: "Ostani, kaži da ćeš ostati, kaži da ćeš se vratiti!". Nikada ne možemo predvideti koja će se osećanja kod klijenta pojaviti u vezi neke emotivne scene. To je nešto jedinstveno, idiosinkratično, svojstveno samo toj osobi. Ono što je univerzalno to je da će svi osećati neko bolno osećanja u takvoj situaciji, a ono što konačno razrešava traumu je totalno doživljavanje potrebe koja je traumom ostala nezadovoljena.
Dakle, rađamo se sa nekim potrebama (Džanov), urođenim očekivanjima (Džin Lidlof) od roditelja i kada oni te naše potrebe ne zadovoljavaju, mi potiskujemo svest o tim našim urođenim potrebama, potiskujemo ljubav u sebi, otupljujemo svoju osećajnost. Onda pokušavamo da živimo nesvesni te ljubavi, nesvesni tih naših urođenih emocionalnih potreba, nesvesni našeg bola. To proizvodi napetost koja se ispoljava na mnogo različitih neurotičnih načina kroz različite duševne i fizičke tegobe. Lek je da se konačno dožive ta potisnuta osećanja, da se sa njima dožive potisnute urođene emocionalne potrebe, da se povrati osećajnost i oslobodi ljubav u nama. "Spoznaćeš istinu i ona će te osloboditi!"

2010-02-17T00:19:00.000-08:00

STALNO OKRIVLJAVANJE DRUGIH KAO MEHANIZAM ODBRANE OD BOLA

Svako ponašanje može da bude u funkciji odbrane od bola, tuge. Nisu to samo projekcija, racionalizacija, reaktivna formacija, retrofleksija, konfluencija, itd. Odbrana može da bude preteran rad, ali i pasivnost, može da bude alkohol, ali i strah od alkohola, može da bude brbljivost, ali i ćutanje, sve, bukvalno sve.

Neki klijenti se brane od bola, tako što u sebi gaje priču o tome koliko su im drugi zla naneli, povredili, koliko su ih osakatili, upropastili, itd. Ovde nije reč o privremenim i kratkim ispadima ljutnje i besa prema nekim značajnim osobama u klijentovoj prošlosti, što je normalno, pogotovu ako se izražava u kombinaciji sa jadom i bolom. Ovde je reč o okrivljavanju koje je konstanta u priči o drugima. Klijent ima neodoljivu potrebu da vidi druge kao krivce za njegov osećaj nesreće, nezadovoljstva i bolesti. „Krivci“ mogu biti brat, sestra, majka, otac, žena, deca, direktor, kum, komšija, itd. Okrivljavanje proizvodi mržnju (a i obrnuta, svejedno), a mržnja želju za osvetom... i od psihološke pomoći nema ništa. Naravno, ukoliko, u nekom trenutku na tom putu orkivljavanja i mržnje klijent spontano ili uz pomoć savetnika uspe da „digne ruke“ od toga i oseti bol koji leži ispod mržnje, on se vraća na stazu isceljenja. Međutim, ovde je reč o klijentima kojima je okrivljavanje drugih hronična i strateška odbrana i koji se nje čvrsto drže. Kada emocionalni savetnik ovo uvidi, mislim da klijentu ovo mora predočiti. Nije dobro ako klijentova okrivljujuća strategija ostane nesvesna. Svesna ili nesvesna, ovo je destruktivna strategija ili stav sa kojim se proces isceljenja ne može izvesti. Isceljenje je nemoguće sve dok klijent veruje da su ga njegovi bližnji namerno povređivali, svesno unesrećivali, jer su zli. Nema isceljenja sa ovakvim referentnim okvirom. Isceljenje postaje moguće samo onda kada klijent otvori mogućnost da ga bližnji nisu namerno i svesno povređivali, već da su samo radili najbolje što su znali, mogli i umeli u datim okolnostima. Oni su radili nešto što je klijenta povređivalo - nisu ga razumeli, nisu znali da mu pokažu ljubav, nisu umeli da zadovolje njegove duševne potrebe – jednim delom verovatno i zato što ni sami nisu dobili u porodici to što nisu umeli da daju svojoj deci. Na ovaj način, jedan od ciljeva emocionalnog savetovanja je da kod klijenata proširi sliku o tregediji – u kojoj nije on bio jedina žrtva - a nikako da podržava klijentov okrivljujući stav prema bližnjima.

Onog trenutka kada emocionalni savetnik uspe da na adekvatan način (to se uči u treningu) zaustavi klijentovu okrivljujuću priču, pojavljuje se bol, osećaj čiste nesreće, gubitka, žalosti i nepovratnosti izgubljenog. Klijent sada - ne optužujući nikog – plače i počinje jasno da vidi šta nije imao, šta je izostalo, šta mu je trebalo. Tada sve odbrane padaju i on se mirno sreće sa svojom bolnom istinom: nije bilo ljubavi. I, pošto istina oslobađa, napetost i bol se tope u telu i on doživljava opuštenost kakvu nikada do tada nije doživeo. U stvari, on samo postaje ono što jeste (bio na početku).

2010-02-03T03:36:00.000-08:00

PROBLEMI, ODBRANE I OTPORI NA PUTU DO BOLA

Cilj emocionalnog terapeuta jeste da blago vodi klijenta ka bolu za koji je klijent spreman da ga oseti. Vodimo računa da klijentu ne odvlačimo nepotrebno pažnju i trošimo njegovo vreme podstičući teme za koje iz teorije i iskustva znamo da su neproduktivne i jalove. Usmeravamo ga ka dirljivim i bolnim temama, ali pažljivo, bez "sile i nasilja", na čemu i danas Džanov insistira (Mislio sam da je odustao od te formulacije, ali nije.). Još uvek verujem da, bez obzira što to naravno produžava terapiju, terapeut ne sme koristiti nikakve verbalne provokacije (na ivici povrede), kako bi postigao svoj cilj. Klijenta moramo dovesti u psihičko stanje da svesno u jednom trenutku odustane od odbrane i prepusti se nekom svom bolu. Naravno da to može da potraje i da su otpori veliki, ali to nije razlog da se radi drugačije. Čemu tolika žurba na strani terapeuta. Ako se klijentu žuri, on će požuriti.

Imamo klijente koji su čuli za ovaj način rada, čitali neke knjige i žele da odmah skoče u svoje "rane jade". Ne ide, jer kada krenemo na taj "put unazad" ne možemo preskočiti godine, ponekad i decenije onoga što se dešavalo od detinjstva do danas. Kada klijent oseti taj problem, on može nesvesno početi da glumi da je u bolu zbog nečega što mu se dešavalo pre 20-30 ili 40 godina. Ovo je odavno primećen fenomen kod klijenata koji su dovoljno intuitivni i inteligentni da znaju da su koreni njihovih problema u ranom detinjstvu, ali hoće da stignu do njega prečicom, preskačući sve drugo. Nema preskakanja.

Klijenti imaju tendenciju da preskaču dve stvari: svoje sadašnje probleme (probleme novijeg datuma) i osećanja u vezi svog savetnika (terapeuta). Kao da je lakše baciti se na neke daleke teme i ljude, nego na ono što nam je pred nosom, ovde i sada. Možemo reći da je to jedna vrsta psihološke odbrane. Na primer, klijent može da bude invalid posle saobraćajne nesreće od pre dve godine, međutim, on na početku tretmana to potpuno preskače i hoće da priča o traumatskoj sceni na uzrastu od dve godine, sceni za koju predpostavlja da je mnogo uticala na njegov kasniji razvoj. Greška! Psiholog ovo mora da primeti i vrati klijenta na skorije teme. Dok ne istraži i izrazi svoja osećanja u vezi svoje invalidnosti, vrata osećanja za tu ranu traumu će biti zatvorena. Ono što gotovo automatski otvara vrata za dublje bolove jeste očišćen prostor od bolova kasnijeg datuma. Slično važi i na relaciji moj terapeut-moji roditelji. Ako klijent nije svestan svojih osećanja prema terapeutu, ignoriše ih i prećutkuje, time sebi u mnogome otežava kontakt sa osećanjima prema roditeljima. Neuroza je bolest koja nastaje u odnosu između jedinke i drugih bića. Ono što smo postali u odnosu sa roditeljima koristimo u kasnijim odnosima. Jer ljubav ide dalje, ona se prenosi sa jednih nam važnih osoba na druge. Najčešće od roditelja na bračnog druga i decu. Ona silina osećanja prema roditeljima (pozitivna i negativna) se kasnije samo prenosi na partnere i decu. Ljubav prema roditelju je tu, ali nema više onu žestinu (biti ili ne biti). Ta žestina se prenela na druge "objekte ljubavi". Jedan od objekata ljubavi postaje i naš savetnik ili terapeut. Jedan od direktnih kanala ranih osećanja zavisnosti vodi od roditelja do našeg pomagača (lekara, savetnika, poslodavca, terapeuta). Zato je "kraljevski put" do osećanja iz detinjstva upravo odnos sa našim pomagačem (terapeutom). Preskočiti taj nama sada važan odnos u sada i ovde, znači otežati sebi put do ranih sećanja. To je jedno od najvažnijih Frojdovih otkrića: put do ranih sećanja vodi preko naših osećanja prema terapeutu. To je učenje o transferu (prenosu) i zato se radi analiza prenosa u psihoanalizi. Međutim, u ovom našem načinu rada, fenomen transfera se ne koristi da bi se analizirao, pogotovu ne da bi se analizirao po psihoanalitičkoj teoriji, zato što je ona prilično netačna (po mom skromnom mišljenju). Fenomen transfera se koristi kao podsetnik na osećanja koja su postojala prema drugim ljudima sa ciljem da pomognu klijentu da ih sada doživi, tj. doživi osećanja vezana za te odnose. I teorija odnosa sa roditeljima je ovde drugačija. Mislimo, slično kao Džanov, da je problem bio u tome što su neke bazične dečje emocionalne potrebe bile nezadovoljene, da se one ne mogu naknadno zadovoljiti, ali se mogu doživeti (odžaliti kao u procesu žaljenja za izgubljenom osobom). To su potrebe deteta da bude voljeno, maženo, paženo, da ga tretiraju sa poštovanjem, da oseti da je dragoceno, da mu pomažu u razvoju, podučavaju ga raznim granicama u odnosima sa drugim ljudima, da atmosfera u kući bude vedra, da ima igre, smeha, šale, itd. Ma koliko ovo jednostavno zvučalo, Frojd to nikad nije rekao takvim ili sličnim rečima.

No, da se vratimo mi na našu temu iz naslova. Prepreka do osećanja može biti i velika količina bola koju klijenti nose u sebi, tolika količina bola koja je prosto njih anestezirala. Duško Radović je rekao otprilike: Koliko je strašno moralo biti, kada se ni plakati nije moglo. To je to. Ovi klijenti žive zapravo u stanju hroničnog šoka, iako taj šok ne mora biti i najčešće nije rezultat jednog traumatskog događaja, već decenijama akumuliranog bola. To su klijenti koji su bili sistematski i često nedramatično ponižavani, poništavani, vređani, gurani u stranu i/ili tučeni. Oni kao da nose u sebi bure baruta i postali su vrlo oprezni, znaju da šta bi mogla da uradi samo jedna mala iskra osećanja. Sa njima se mora raditi strpljivo i dugoročno na dva cilja: popuštanje unutrašnje napetosti i omekšavanje zidova tog bureta baruta.

Još jedan uočeni problem je osobina nekih klijenata (češće ženskih) da se prazne opširnim i zamršenim pričama. Njima nedostaje ono što muški klijenti više imaju, a to je direktno usmeravanje na glavne bolove (makar to radili brzopleto, tvrdoglavo, netaktično, prerano...). Ženski klijenti su skloni da pletu previše komplikovani verbalni materijal, a mi terapeuti nemamo uvek dovoljno odlučnosti da ih često prekidamo i preusmeravamo, nego ih puštamo da se "isprazne", a to je često neproduktivno.

ŠTA ZNAČI BITI OSEĆAJAN?

2010-01-08T05:50:00.000-08:00

Osećajnost je, kako je ja shvatam (inspirisan radom Artura Džanova), jedna od suštinskih osobina ljudskog bića. Osećajna osoba je ona koja ima osećanja, koja može i da plače i da se raduje, koja može da saoseća sa tuđom patnjom, primereno kontekstu cele situacije. Takva osoba ima osećaj za meru, ona je taktična, adekvatna, dobronamerna, ali ne naivna i neoprezna. Biti osećajan - to je cilj emocionalnog savetovanja i terapije, primalne terapije i drugih vrsta terapije (npr. nedirektivne Rodžersove terapije, re-evaluativnog savetovanja Harvi Džekinsa, itd.), mada njihovi autori to možda drugačije zovu.
Osećajna osoba ima direktan kontakt sa osećajem povređenosti, ona je svesna kada se oseća povređenom. U stvari, ona ima dobar kontakt sa svim bolnim i dirljivim osećanjima. Međutim, to ne znači da je osećajna osoba slaba, naivna, preosetljiva, razdražljiva, nefunkcionalna, itd. Naprotiv. Osećajna osoba je jaka (R. Kipling: "budi jak ali nežan"), bistra, emocionalno inteligentna, tolerantna, smirena i vrlo funkcionalna.
Osećajna osoba je svesna svojih unutrašnjih duševnih zbivanja, ona je dobro povezana sa svojim uspomenama i ne boji se da ih se seća i da o njima priča. Ona je odradovala svoje radosti, prebolela svoja razočarenja, odtugovala svoje tuge, pomirila se sa svojim ograničenjima, izvinila se onima prema kojima je grešila, oprostila onima koji su je povređivali. Ona nema "mračne demone" u svojoj duši i zato je vedra, tolerantna na pokušaje da je neko povredi, druželjubiva, otvorena da uči i da se menja.
Osećajna osoba može da voli onda kada je upoznala neku drugu osobu i zavolela je. Ako se radi o prijatelju, podržavaće ga, pomagati mu i biti mu lojalan. Ako je u pitanju ljubavni partner, biće prema njemu pažljiva, nežna i verna. Ako se radi o detetu, biće dobar roditelj, pun ljubavi, strpljenja, požrtvovanja i predanosti. Ako je reč o roditelju, biće blaga, poštovaće godine, starost, biće zahvalna za ono što je dobila, a oprostiće ono što nije dobila.
Osećajno dete ne maltretira druga iz odeljenja zato što nosi naočare ili je druge vere. Ono ne govori uvredljivo o drugima, ne podstiče drugu decu da se tuku i izbegava tuče. Ali brani se žestoko kada nema kud. Osećajni adolescent ne mrzi navijače drugih klubova, izbegava fizičko povređivanje bilo koga i rušenje bilo čega. Osećajna mlada osoba se ne odaje alkoholu, cigaretama i drogi jer se oseća dobro bez tih hemijskih sredstava. Štaviše, kada koristi ta sredstva, oseća se otrovano, loše. Osećajna osoba radi, ali zna i da odmara, da bude sa onima koje voli, a ponekad i da se osami. Ona najpre nastoji da uspostavi takve odnose sa drugima da od toga svima bude bolje, dakle, dobronamerna je i konstruktivna. Međutim, osećajna osoba vrlo brzo prepoznaje osobe koje su neurotične, zlonamerne i nepromenljive, te ih izbegava. Kada nema kud, osećajna osoba se brani, tuče, udara, brani svoje bližnje i drage, ako treba i po cenu života.
Mislim da osećajnost ima veze sa onim što je Luj Armstrong hteo da kaže svojom poznatom pesmom "Kakav divan svet!" (What a wonderful word!), iako svi znamo da svet u realnosti nije takav: Svet jeste divan, a druga je stvar što ga ljudi svojim ponašanjem mogu učiniti strašnim.
Osećajna osoba nije idealna, ona je nesavršena, pravi greške, radi neke stvari zbog kojih se posle pokaje, itd. Neke stvari možda i ne oseća, propusti da nešto primeti, uradi nešto ludo. Naravno da smo nesavršeni i često nesrećni u nesavršenom i nesrećnom svetu. Nije poenta u idealizaciji osećajne osobe. Ta osoba samo teži da danas bude osećajnija nego juče.

Šta je Integrtivno emocionalno savetovanje?

2009-04-26T06:52:00.000-07:00

INTEGRATIVNO EMOCIONALNO SAVETOVANJE je vid psihološke pomoći u kome savetnik pomaže klijentu da nauči da prepoznaje, iskazuje i doživljava svoja do tada neprepoznata, nedovršena i zaboravljena osećanja. Ta osećanja su po pravilu dirljiva i bolna jer su rezultat nezadovljenih klijentovih važnih duševnih potreba i želja, kako u nedavnoj prošlosti, tako i iz vremena mladosti i detinjstva.